Redovna kontrola.. Trudnoća odgovara 16+3 ned. Bebana super,srce kucka, rastemo… Pitam da li se vidi pol. Ležim i čekam sva srećna da mi potvrdi da me osećaj nije prevario,da je devojčica. Gleda, gleda… Oduži se nešto. Kaže ziška neka ne da se da se vidi…
“ Evo ga „… – kaže.
Gledam bledo u nju…. Ponavlja “ evo ga bata, mada nisam 100% sigurna jer vidim da je i pupčana vrpca između nogu,ali na sledećem UZ će se bolje videti „…. Oči mi se napunile suza… Nemoguće. Kažem super a u sebi se raspadam…
Ustajem sa ginekološke stolice ulazim u kabinu da se sredim, uzimam knjižicu i izlazim. Muž, mama i tata me čekaju ispred. Kažem im da je rekla da je sve super. Ništa više. Krećemo ka izlazu a muž i ja zaostajemo malo iza i on me tada pita da li je rekla za pol. Kažem da nije.
Ulazimo u auto i krećemo. Odlučim ipak da mu kažem šta mi je rekla. Pišem mu poruku jer nisam želela da moji čuju šta mu kažem. Uzima telefon i daje mi najveći osmeh. Opet mi se napunile oči suza. On je srećan što je MOŽDA dečak… Vidi da ja nisam. Ćutimo ostatak puta.
Stižemo kući i ja odlazim odmah na spavanje. Ustala sam u neko doba dana da jedem. Ništa me nije pitao. Dan je tako prošao. Uveče smo seli da gledamo neki film i tada me upita šta mi je. Kažem „ništa“ , a suze kreću da padaju. Pita me zašto plačem kad je sve kako treba, ne može da veruje da me toliko pogađa što je opet dečak. Kaže mi “ ali ja sam presrećan „. Ali ja nisam, mislim se…
Naredna tri dana sam plakala zbog toga… Nakon nekoliko dana prihvatila sam i sama da je bilo detinjasto plakati zbog pola kad je beba savršena. I Aleksu smo počeli da pripremamo da je možda bata. Nije prihvatao, jer to je njegova sestra Anđela i tačka.
Potajno se nadam da je ipak pogrešila jer ona je rekla da nije 100% sigurna, što znači da još uvek postoji nada… Čekam i živim za sledeći UZ.
