Došlo je vreme i za sledeći UZ…. Trudnoća odgovara 23+5 ned… Ulazim i prilazim ginekološkoj stolici. Legla sam i čekam… Prvo šta čekam da mi kaže da je sve u najboljem redu… I uvek tako i bude. Kaže srce kucka, ima broj otkucaja koje treba da ima beba, extremiteti u fiz. granicama ma sve savršeno.
Ali ja kao da to ne čujem čekam da mi potvrdi ono što me muči…
Gleda me i pita da li imam ja neko pitanje za nju… Kažem joj da mi samo potvrdi za pol da znam kasnije zbog stvarčica šta spremam ( volim da je sve na vreme spremno ).
Gleda, traži, kaže „krije se“…. Kako se sada krije kad je do malo pre kolo vodila u stomaku, bukvalno??? Posle 10tak minuta uspeva da me namesti u položaj gde se vidi. Kaže:
„DEVOJČICA“…
Počinjem da plačem…. Radosti moje… Znala sam da sam u pravu… Znala sam da me osećaj nije prevario… Pita me da li sam dobro. Kažem joj da sam presrećna samo i da zbog toga plačem…
Završava UZ, sređujem se i izlazim. Muž me čeka ispred…Plačući mu trčim u zagrljaj. Pomislio je da nešto nije u redu. Prebledeo je. Pita me „šta se dešava?“ Kažem mu: “ Devojčica je“…
Prvo mi je rekao da nisam normalna da se prepao da nešto nije u redu, a onda me pitao: “ Kako ću ja da se snađem sa njom?“
