Deca kako rastu, tako se i menjaju, vrlo često sam čula da za neko dete kažu da je bilo prezahtevno i nestašno kao beba, ali da je kasnije izraslo u mirno dete i obrnuto.
David je kao mala beba bio baš miran, nije tražio previše pažnje. Do ovog leta mi je u kući bila ona ljuljalica, njanjalica, kako je ko zove, u kojoj je David preležao kao beba…Uživao je u njoj, dremao, gledao u Deda Mraza na jednoj kesi koja mu je bila prezanimljiva i to je to, njemu dosta, a mama može na miru da popije kafu ili nešto završi. Nije bio naviknut na ruke, u kolicima je bio miran i kada izađemo u šetnju njega brzo opije vazduh i zaspi. Stalno se smeškao, a njegov osmeh je topio srca svih.
A, sada, sada je pravi nestašni zvrk, sa plavom loknastom kosom, plavim očima i bebastom facom, mnogi kažu da ima žensku lepotu, pa često i pomisle kad ga vide da je devojčica. Veoma je tvrdoglav, uporan i ume baš da se naljuti kada nije po njegovom. Nema više ni traga od one mirne bebe… Sada samo juri, smišlja neke zvrčke, ne dozvoljava ni 5 minuta mira. Imam utisak da po ceo dan pričam:,, Nemoj Davide to da radiš“,“ Ne, to je opasno“, „Smiri se“, „Pašćeš“.U svemu tome on je veoma smešan. Ipak,velika je maza, obožava da se ljubi, mazi, grli,ume on da bude prava mica… Nekada me izvede iz takta, ali kada mi se osmehne onim preslatkim, umiljatim osmehom, ja sve zaboravim.
